JEDAN DRUGAČIJI TRENING

U poslednje vreme kao da se sve više govori o rodnoj ravnopravnosti, ne samo kod nas. Šta je uloga muškarca, a šta uloga žene u savremenom društvu? Da li je uopšte ispravno govoriti o ’’tradicionalnim’’podelama poslova, osobina i mogućnosti namenjenih samo muškarcima ili samo ženama? Koliko ma kakva podela koja poznaje bar neki izuzetak treba i može biti kulturološki prihvatljiva čoveku koji nastoji da prevaziđe stereotipe kritički posmatrajući svet oko sebe?
Ovo su bila neka od pitanja osmodnevnog treninga ’’Precrtaj Oblak – Poštovanje i vrednovanje rodnih i generacijskih razlika’’ (Tag Cloud – Respecting and Valuing Gender and Generational Differences), koji je održan u junu u mestu Orvieto, nedaleko od Rima. Trening je bio namenjen onima koji rade sa mladima kroz nevladine organizacije ili obrazovne ustanove, ali i svima koji su zainteresovani za ovu temu. Učesnici su došli iz Italije, Francuske, Velike Britanije, Rumunije, Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, tako da je trening istovremeno bio prilika za druženja i susret sa mladima iz drugih zemalja.


Nosilac projekta bila je organizacija Lunaria iz Rima koja ostvaruje višegodišnju saradnju sa Mladim istraživačima Srbije. Lunaria je osnovana 1992. godine i od tada promoviše socijalne aktivnosti i volonterski rad. Bavi se problemima migracija, rasizma i globalizacije, građanskim, socijalnim i ljudskim pravima kroz pokretanje nacionalnih i međunarodnih inicijativa. Trening je osmišljen u saradnji sa lokalnom organizacijom Cerquosino Artemide. To je ono što ovom treningu daje posebnost, jer uprkos brojnim iskustvima, konferencija ili kulturnim razmenama ovo je bio zasigurno jedan potpuno drugačiji skup. Ta drugačijost ogleda se ne samo u neobičnoj istoriji nastanka i razvoja zajednice Cerquosino, već i u načinu predstavljanja društvenih tema i problema kojima se ovaj trening i njegovi treneri bave.

Kuća u Orvietu (Cerquosino Artemide/Casa laboratorio il Cerquosino) bila je napuštena sve do društvenih promena u Italiji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Mnogi mladi levičari razočarani političkim kompromisom italijanskih demohrišćana i komunista tražili su alternativne političke načine suprotstavljanja sistemu i državi. Tako nastaju autonomni pokreti. Mladi su ulazili u napuštene prostore i pretvarali ih u socijalne centre. Kuća u Orvietu bila je jedan od centara. Tek od 1991. Cerquosino je počeo da organizuje letnje kampove za decu, adolescente i odrasle. Od 1999. organizuju brojne međunarodne razmene mladih, a od 2010. sarađuju sa organizacijom Lunaria.

Rad Cerquosina usmeren je na borbu protiv rasizma, društvene isključenosti, diskriminacije i mehanizama koji uzrokuju devijacije u ponašanju. Ovaj trening nije uključivao predavanja i debate, već dobrovoljne praktične vežbe, teatralno-meditativne izvedbe i polu umetničke performanse koji su naizgled delovali nepovezano sa temom projekta. Zaključci do kojih se stizalo kroz izvedbe i performanse pokazivali su cilj treninga. Mnoge vežbe zahtevale su visoku koncentraciju učesnika i spremnost da preispitaju svoje stavove, nedoumice ili uverenja o određenim temama. Cilj treninga bio je ukazati na postojeće barijere, ali ne i podeliti svaki utisak sa ostalim učesnicima. Učesnici su imali slobodno vreme koje su provodili u druženju ili diskutovanju, ali krajnji cilj treninga nije bio podstaći na diskusiju, već na razmišljanje i shvatanje da li nam je i gde potrebna promena.
Neke vežbe zahtevale su da učesnici izvedu skeč ili da kroz kratak performans prenesu suštinu svoje ideje ili priče. Neke vežbe zahtevale su da učesnici kroz performanse odigraju likove suprotnog pola, pa su žene izvodile muške uloge, a neke ženske uloge izvodili su muškarci. Niko od trenera nije objašnjavao zašto pojedinac to treba da učini, ali sama lagodnost ili nelagodnost učesnika da izvede nešto što nije izvodio ranije ili pak da sebe stavi u ulogu osobe suprotnog pola trebalo je da podstakne na lično preispitivanje. Zašto bi muškarac koji je svestan svog rodnog i seksualnog identiteta imao problem da odglumi žensku ulogu? Odnosno, ako bi imao problem, gde je uzrok tog problema?

Pojedine vežbe zahtevale su fizički dodir, koji u različitim kulturama može imati različito značenje. Konkretno u jednoj vežbi učesnici su bili podeljeni u dve grupe stojeći jedni naspram drugih. Potom su laganim korakom prilazili jedni drugima, zastajali i svoju desnu ruku stavljali na levi obraz osobe koja bi se našla ispred njih. Takva vežba svakom učesniku zasigurno ostavlja potpuno drugačiji utisak. Taj utisak bio je svrha ovakvog treninga. Treneri nisu bili izlagači gradiva, već provokatori čije vežbe su podsticale na lična preispitivanja prenoseći simboličnu poruku. Ako pojedinac ima problem da svoju ruku stavi naobraz druge osobe, taj problem nije zadatak za trenera, već za samog učesnika. Da li je uzrok problema površno poznavanje druge osobe, njen/njegov pol ili nešto treće?

Neki autori koje ovdašnji treneri koriste su James Hillman – psiholog i prvi direktor Jungovog Instituta u Cirihu, Betty Edwards – nastavnica umetnosti poznata po teoriji o različitoj ulozi leve i desne hemisfere mozga ili Enrico Euli – univerzitetski profesor i autor brojnih radionica za poboljšanje međuljudskih odnosa.

Ovakvi skupovi pomažu da steknemo različita znanja neposrednim putem, ali i da se spontano oslobodimo brojnih predrasuda stečenih posredstvom sopstvene sredine. Pored znanja i proširenih vidika možda najveću vrednost ovih događaja čine novi ljudi koji ulaze u naš život i iznova ga obogaćuju. Neke vežbe se zaborave. Pojedine upamtimo, pa ih kad-kad činimo radi sebe. Neke knjige za koje smo saznali pročitamo, a neke nikada ne pronađemo. Možda najduže pamtimo pesme koje smo čuli i koje smo zbog nekih dragih ljudi i mi zavoleli. Tu se uvek sretnu intelektualci, profesori, omladinski aktivisti uvereni da svet postoji samo zbog njih, a opet moguće je sresti i neke neobične umetnike, slikare, bivše hipike, pa i bivše ovisnike. Zaključak je uvek isti – ma gde živeli, ma šta učili ili radili, ljudi svuda vole iste stvari, dele iste radosti i vesele se uz sličnu muziku. Na kraju, istina je da svet možda i ne čeka samo nas. Okretao se mnogo pre i tek će se okretati. Ipak, zahvalan sam što postoji, jer nam daje neizmernu šansu da ga neprestano otkrivamo istovremeno otkrivajući sebe.

Nemanja D. Milinović