Prve večeri nismo imali aktivnosti, leg'o sam da se odmorim od napornog puta i začuo neko zavijanje i lupnjavu. Taman kada sam izašao na terasu, krenuo je ogroman vatromet tik iznad mene. Bila je to prva turska svadba koju sam uživo video. Nije mi mnogo trebalo da se spremim i siđem dole. Usput sam sreo Irca koji nije odbio moj poziv da zajedno probamo da prisustvujemo toj svadbi. Sa mojim divljim turskim priupitao sam domaćina da li možemo da budemo deo veselja, na šta je on raširenih ruku i velikim osmehom odgovorio! Poleteli smo u kolo i taman da krenemo da igramo, ukapirali smo da se nalazimo na pogrešnoj strani. Posebno žene, posebno muškarci. Otišli smo do grupe kojoj pripadamo i oni su nas najljubaznije prihvatili. Bilo nam je čudno kako se drže dok igraju – ruka u ruci, ukršeni prsti i stitsak - kao momak i devojka. Mi se adaptirali i krenuli da jurimo korake. Ja sam se brzo uklopio, to je to, naš ritam, dok je Irac bio svima interesantan jer je igrao irski dens. Igrali smo satima, muzika je bila jednolična, tradicionalna uz zurnu i tapan. U jednom trenutku je gospodin koji je igrao pored Irca pustio njegovu ruku, kinhuo u istu i vratio je nazad, na šta je ovaj odreagovao krajnje kulturno, ali nije mogo da skije facu koja je sve govorila. Posle nekoliko minuta se pustio i pozvao me da popijemo nešto, Kada smo otišli do šanka shvatili smo da gosti na svadbi piju samo vodu, čaj ili evenutalno sok. Na rastanku smo dobili aplauz. Kada smo ušli u hol hotela zatekli smo veliku svadbenu tortu. Poželeli smo da se slikamo sa istom i to smo i uradili. Bila je to prelepa torta na nekoliko spratova. Sutradan uveče, ponovo svadba, ali četiri, u svakom restoranu unutar hotela po jedan i plus jedna u dvorištu kraj bazena. Nije bitno što je radan dan, ljudi mora da se venčavaju, jer kada bi čekali vikende, nikada se to ne bi desilo. Pošto smo se ušunjali na sledeću svadbu, sa još par volontera, mi kao iskusni opustili smo se u dens i jednoličan ritam. Bili smo izuzetno iznenadjeni kada smo videli istovetnu tortu kao sinoć, a posle još par venčanja smo shvatili da je ona plastična i da se samo seli od svadbe do svadbe radi slikanja. Nakon nekoliko svadbi, od „Wow, svadba!“ došli smo do reakcije „O ne, opet svadba!“ Mladence smo sretali u svakom delu grada, jer se pre venčanja slikaju po gradu, pa čak i ispred izloga u tržnom centru.
I tako dok su se brojale svadbe u nizu, mi smo sretali tokom dana, za vreme aktivnosti, nove i nove mladence, da smo na kraju rešili da kamp ne bi bio kamp kada se ne neko od nas ne bi privenčao, pa to učinismo volonterka iz Španije i ja, naravno, na turski način.
Milan Stojiljković
Nema komentara:
Objavi komentar