Portugalija, 2010
SUVENIR SA KAMPA
Nakon smrtnog zaljubljivanja u evropski Brazil dve godine ranije, eto mene opet u Portugalu. Leto 2010. Bilo nas je puno i zvali su nas "srpska invazija".
Posle par dana lutanja po Lisabonu, grljenja, vriske i cike sa starim drugarima iz Brage, moja sestra Ivanka (poznatija kao Coi) i ja potegosmo put ka Bragansi. "Idete u Bragansu? Jaoooo, pa to je kraj sveta...Ko zna kako će vam biti! Tamo nema ništa....." Urbani stanovnici Brage su pokušavali da nam podignu tenziju. Stara ja (pre nego što me je volontiranje i planinarenje naučilo umetnosti nekonformizma) bih verovatno slično reagovala da mi je neki veseli stranac sa rancem rekao da je prešao pola Evrope da bi proveo dve nedelje u Donjem Dušniku, podno Suve planine. Nova ja (volonter, planinar, umetnik nekonformizma) znam da u tome i jeste fora. Zato sam odmahnula rukom i pogledala ih iskosa. Avantura, bre!
Prava Bragansa je bila dramatično življa, lepša, zelenija i urbanija nego ona kojom su nam pretili. Naš kamp je bio u selu Kintanilja, u srcu parka prirode Montezinjo. A Kintanilja......ljubav na prvi pogled. Planine, zelenilo, ptice, cveće, kuće od kamena, kaldrmisane staze, reka Masaš, 150 ljudi i 3 kafane....pa ko se ne bi isterao iz pameti!
Živeli smo u hostelu za omladinu a jeli u restorančiću kod gospođe Ešter. Trebalo nam je oko dva dana (i jedna malo duža noć) da upoznamo praktično sve vesele Kintaniljce, koji su nas prigrlili kao najrođenije. Sve to je vodilo u beskonačan niz "Bom dia", "Obrigada", "Salute", kafa, domaćih kolača, Super Bock piva, smeha i ničim izazvanog grljenja po Kintaniljskim sokacima. Posebno nas je prigrlio Pedrito, vlasnik Pedritove kafane, kako sama reč kaže. Nemojte pogrešno shvatiti, ljubav je bila obostrana. I opet na prvi pogled. Kameni stolovi Pedritove kafane zapamtili su naše istorijske trenutke, dubokoumne razgovore i vekovna prijateljstva.
Rad u Kintanilji bio nam je ogromna radost i zadovoljstvo. Pa ko ne bi očistio i sredio školsko dvorište tim divnim ljudima i toj divnoj deci? To nije bilo sve. Pravili smo i kućice za ptice, a naš najveći projekat bila je osmatračnica za orlove. Radili smo u dobro povezanim i entuzijastičnim grupicama. Sve je teklo glatko i savršeno. Do jednog malog incidenta........
Menjali smo radne zadatke da bi posao bio raznovrsniji. Moja grupa je postavljala konstrukciju za osmatračnicu. Sekli smo gredice, daske, stugali, kucali eksere, topili se na portugalskom suncu, polivali vodom, pevali. Tog prepodneva smo se baš zainatili da završimo što pre. I uspeli smo! Zaslužena nagrada je bila premeštanje na lakši radni zadatak, pravljenje kućica za ptice. To se radilo na obali reke Masaš, u hladu, pored kafane broj 3. Kafa, sladoled, kupanje i malo kuckanja i testerisanja. Bingo!
Tako i bi. Lepo smo se doterali i krenuli da se malo opustimo i uživamo u svim blagodetima novog poslića. Poneli peškire i kupaće. Ja sam nacrtala skicu za kućice, da ne bismo sekli napamet, razmerila, obeležila na daskama. Onda smo seli da odmorimo od početka. Pričali smo o stereotipima kako izgleda tipično lice Čeha, Španca, Srbina, Italijana, ko je od nas tipičan, a ko ne. Ludo smo se zabavljali. Onda je počelo sečenje. Moja draga Tereza, jaka i brza Čehinja, prva se dohvatila testere. Ja sam joj držala graničnik, da bi sekla po liniji. Međutim ona nije mogla da obuzda svoju snagu i novoispečeni zanat. Potegla je malo jače i u sekundi......ne znam šta se desilo, crvene kapi su pale po dasci. Bol! Tereza mi je testerom rasekla šaku. "Ništa, ništa!" Otrčala sam do kupatila i ona za mnom, odvalivši pri tom par sočnih čeških psovki.
Oprala sam ruku. Osetila bol i slabost. Bol……. i slabost……i ništavilo! Roletna se spustila.
Probudila sam se na podu. Oko mene mnogo lica. Pričaju nešto na nekim jezicima. Ja ne znam ni gde sam ni šta se desilo, osećam se kao da izlazim iz bunara. Plavokosa, plavooka devojka mi se unosi u lice i nešto mi govori. Ja je samo gledam otvorenih usta. Gomila nekih nepoznatih ljudi. "Ovo nisu Srbi", pomislila sam, valjda podstaknuta onom prethodnom diskusijom, koja je zaostala u nekom delu mozga. Neko je rekao "SANGRE" -krv. Setila sam se svega i rekla na čistom užičkom srpskom :"Ništa ne brinite, gospodine, sve ću ja to počistiti!"
Od vlasnika kafane broj 3 sam dobila besplatnu kafu i sladoled. Do kraja kampa. Valjda je bio srećan što me je Bom Jesus vaskrsnuo baš u njegovoj kafani. Dobra reklama! Jadna Tereza se izvinjavala, a ja sam se smejala i plakala u isto vreme. Ostali su pobacali alat i rešili da je dosta sa radom za danas. Jadni kamp lideri nisu bili sa nama, pa su se presekli (prigodna reč). Međutim bilo je sve u redu. Mali ožiljak od oko 3 cm. Svi prsti pomerljivi. Pacijent u fazi prolaznog ludila. Ništa što par piva u Pedritovoj kafani ne mogu sanirati.
Do kraja je sve bilo čarobno. Svi su me obasipali pažnjom, a i ja sam se malo prenemagala. Očistili smo školsko dvorište. Napravili dvanaest kućica za ptice i okačili ih po celom selu. Završili osmatračnicu. Ludovali po seoskim igrankama. Stekli vekovne prijatelje. I plakali na rastanku. Iza ćoška, kad niko nije gledao.
Prošlo je tri godine. Ožiljak je i dalje na mojoj ruci. Mogu i da vam pokažem. Mislim da će ostati zauvek. Kad budem bila baba, pokazivaću ga unucima i pričati: "E, sine, kad je baba bila na kampu u Portugalu......" Pričaću im o osmatračnici za orlove u Montezinju i nadati se da je i dalje tamo, na radost nekih baba i deda koji su u njega ugradili svoju ljubav, energiju, velike ideje (da ne kažem i krv). I na radost njihovih unuka, koji će preuzeti štafetu.
"Pokaži mi rane da vidim ko si", reče Ljubomir Simović. To je fantastično. Neki ožiljci nikad na zarastu. I to je fantastično. Neka iskustva te zauvek promene. Postaneš nekomformista, kosmopolita, pokretač, građanin sveta. I nema nazad. Dovoljan je samo jedan pogled na taj stari "suvenir sa kampa", da opet osetim neodoljivu želju za onesvešćivanjem od ljubavi, energije, akcije i svesti da pokrećem planetu svojim sitnim koracima.
Ana Misović
Haseldorf, Nemačka, 14-31.7.2012.
Napokon dosla je i ta subota, dan kada smo Dragana i ja trebale da krenemo na nas prvi kamp. Uzbudjenje je raslo dok smo se priblizavale nasem odredistu, vrticu u Haseldorfu, gradicu u Nemackoj, blizu Hamburga. Mislile smo da ce nam najveci problem biti snalazenje po aerodromima i presedanje po vozovima i autobusima, ali to nekako nismo ni primetile. Ceo put nam je veoma brzo prosao.
Stigle smo poslednje. Kad smo zakucale na vrata vrtica, srce je htelo da mi iskoci, nisam znala sta da radim. Ni Dragana, ni ja nismo bas najbolje govorile engleski, a odjednom trebalo je upoznati se s toliko novih ljudi. Mislila sam da ce se sve smiriti sledeceg jutra, kad se odmorimo i malo saberemo utiske.
Odmah posle dorucka, krenuli smo u obilazak mesta i dosli do malog kanala. Nas kamp lider pokazao nam je tradicionalno preskakanje kanala pomocu drvene motke. Svako od nas mogao je i da proba. Naravno, sve sto je novo i drugacije nekako me vuce da pokusam. Pomislila sam sta moze da mi bude, samo novo iskustvo i prijavila sam se. Kada sam uzela motku u ruke, shvatila sam da jedva mogu da je podignem, ali naravno zasto bih zbog toga odustala. Zaletela sam se i.. Pljus! Upala sam u kanal i bila sva mokra, ali problem je bio sto nisam mogla da ustanem. Osetila sam neverovatan bol u nozi.
Prebacili su me u bolnicu i ustanovili da sam slomila skocni zglob. Bila sam u soku. Nikada nisam nista lomila, a radila sam i rizicnije stvari od preskakanja tog potocica. Prvi put sam na nekom kampu, a ni dvadeset cetiri sata nisam ostala u komadu. Verujem da sam ja jedna od retkih, koja ima i snimak kako lomi nogu.
Ali sta sad, kako dalje s jednom nogom i kako saopstiti roditeljima. Na skajpu sam samo pokazala gips i mama se skoro onesvestila, a tek kad sam joj saopstila da ce mozda biti potrebna operacija... tada je definitivno podigla ceo Beograd na noge, pocevsi od mladih istrazivaca do osiguravajuceg drustva. Zelala je da se odmah vratim u Beograd. Draganini roditelji su rekli da ako ja treba da se vratim i ona ide sa mnom nazad. A toliko dugo smo cekale i planirale sta cemo i kako cemo. Sad odjednom, zbog mene sve da propadne. To jednostavno nije bilo pravo resenje. Odlucile smo da ostanemo!
Naravno, ja taj kamp nisam dozivela kao radni, jer nisam ni isla na posao, dok su ostali clanovi kampa po 6 sati dnevno radili i uredjivali nacionalni park Haseldorf. U vrticu, gde smo bili smesteni, imali smo i kompjuter i inernet, tako da sam vreme dok sam bila sama uglavnom provodila citajuci knjige preko neta ili dopisujuci se sa prijateljima i porodicom. A kada se radnici vrate kuci, polako smo se svi zblizavali, sto u raznim drustvenim igrama, sto u pricama. U vrticu smo imali cak i stoni fudbal koji je bio prava atrakcija, jer smo svi bili ludi za njim. Uslovi u kuci bili su savrseni, imali smo sve sto nam je potrebno, cak i vise od toga, od mikrotalasne, aparata za caj, kafu do masine za pranje sudova. Jedino sto je kuca bila na sprat, pa mi je predstavljalo problem da se penjem gore. Zato su uglavnom svi bili dole, da bismo bili zajedno.
I pored toga sto sam slomila nogu, atmosfera na kampu bila je sjajana. Iskustvo da upozam nove ljude iz razlicitih, toliko udaljenih krajeva sveta, a da budemo tako bliski po shvatanjima i sad me odusevljava.
Kada je dosao vikend, vreme za ekskurzije, nisam ni ocekivala da cu ici sa njima u Hamburg. Smatrala sam da cu, kao i tokom radne nedelje, ostati kod kuce, dok se oni ne vrate. Medjutim, tog jutra samo su mi rekli: „spremaj se, idemo!“. Nisam jos ni shvatila sta se desava, kad sam ugledala invalidska kolica. Bila sam potpuno zatecena, nisam mogla da verujem. Takva organizacija, a sve je tako opusteno. Obezbedili su mi da i ja mogu da idem i vidim Hamburg, a sledeceg vikenda i Severno more. To je stvarno bio dozivljaj, dobila sam specijalna kolica za vodu i dok su svi ostali morali da budu bosonogi u ledenoj vodi, ja sam se vozikala u svojim kolicima.
Naravno, bilo je mnogo smesnih dogadjaja sa mojim baba taksijem,tj. „oma taxi“, kako je pisalo na kolicima. Ali jedno je sigurno, ne znam sta bih radila bez Dragane. Ona mi je pomagala oko svega na kampu. Cak je sama nosila cetiri velika kofera, kada smo kretale nazad. Ja sam isla na stakama i nisam mogla da ponesem nista vise od torbice. I svi, ali stvarno svi ljudi, ne samo sa kampa, nego i nepoznati ljudi, bili su toliko ljubazni i predusretljivi da pomognu. Imala sam uvek posebne pogodnosti, sto na aerodromima, sto u avionima.
Taj kamp jednostavno mogu da opisem u dve reci LUDO i NEZABORAVNO! Ali stvarno! I pored neobecavajuceg i bolnog pocetka, obe smo provele nezaboravno lepe momente bas na tom kampu. Iskustvo kakvo se ne zaboravlja.
Emilija Davidović
Kamp u Ćaveranu, Italija od 2. do 16. Avgusta 2013.
11.08.2013. Nedelja
Nedeljno čišćenje je za mene podrazumevalo brisanje prašine i usisavanje, ali kad sam se našla u volonterskom kampu u Chiaveranu moj pogled na to se promenio – vreme je bilo za čišćenje jezera. Jezero Sirio, koje se nalazi na par kilometara od mesta gde sam bila smeštena je nažalost zagađeno i bila mu je potrebna pomoć, te je organizovana lokalna akcija. Od jutra do mraka ljudi su dolazili da čiste i pomažu oko uređivanja okolnog prostora, tu smo bili mi volonteri, ronilački tim, gradonačelnik, pa čak i par pasa dobrovoljaca. Mi smo se podelili u dve grupe, deo je ostao na obali, čistio tu površinu, a zatim i oslikavao zidove kraj puta raznim motivima, dok je drugi deo krenuo ka kanuima. Ja sam bila u toj grupi i bolju odluku nisam mogla doneti. Tada je započeo jedan od najboljih dan mog života! Brzo su me naučili šta da radim sa veslima i avantura je počela. Išli smo uz obalu i kupili otpad, povremeno prolazivši kroz grane koje su uranjale u vodu, kad-kad smo iskakali iz kanua da bismo dohvatili neku flašu i sve to naravno uz pesmu i smeh. Irina je pevala prelepu rusku pesmu i zagrejala atmosferu, a zatim su nastupili Španci sa dobro poznatom ’’La Bamba’’, da bih ja sve završila sa par meni dobro poznatih, a njima nerazumljivih srpskih hitova. Odlučili smo da je vreme za pauzu te smo došli do sredine jezera, tu zaustavili kanu i uskočili u vodu. Mešavina raznih osećanja me je obuzela: slobode, radosti i onog posebnog osećaja kad znaš da si učinio nešto dobro. To poslednje je ono što se zaista istaklo i ne samo tok dana već i kasnije. Zapravo snažno sam to osetila tek kad sam videla tekst o našoj akciji u novinama, a zatim i na internetu. Akciju su proglasili velikim uspehom i zahvalili se svim volonterima, a tad sam videla i sliku nas u kanuu – stvarno je teško prikazati nekome emocije koje su me tada obuzele. Znam da sam nešto promenila, znam da će ljudima biti lepše da se kupaju u čistoj vodi i da će možda sad dva puta razmisliti pre nego što ponovo bace otpad na obalu ili u jezero. A tu je takođe još jedan trag koji sam ostavila zajedno sa svojim prijateljima, oslikan zid. Od dosadnog, sivog betona stvorili smo veselu priču. Zahvaljujući ideji Alda, čoveka koji nas je svakodnevno vodio u šumu i pomagao nam u poslu, jedan deo zida sam oslikala i posvetila predstavljanju mira. Pored znaka svako od nas petnaest, koliko nas je bilo u kampu, je na svom jeziku napisao ovu reč i time smo pokušali da pokažemo ljudima koji će posećivati ovo jezero i videti tu sliku koliko je nama mir bitan i koliko je lakše dostići ga ako se svi udružimo, ma koliko različiti bili. Tu poruku između ostalog želim da pošaljem i svima koji se pitaju da li da se uključe u neki volonterski projekat – a odgovor na to pitanje je DA!
Volontiranje je predivna stvar, dovoljna je samo dobra volja i tvoje najveće želje se mogu ostvariti. Osim toga dobićeš i ono što nikada nisi ni očekivao. Ja sam dve nedelje provela u volonterskom kampu i za to vreme sam pomogla u izgradnji pešačkog puta, koji će omogućiti mnogim ljudima da neometano trče ili pešače tuda, a možda i nekoj porodici da tim putem dodje do savršenog mesta za mali izlet ili piknik. To je ono što sam dala, ali zapravo sam mnogo više dobila – jedinstveno iskustvo, prijatelje iz celog sveta, upoznavanje drugih kulture, priliku da prvi put u životu veslam, planinarim, kupam se uz zvuk vodopada, probam najbolju picu ikada i ono što sam već pomenula, osetila sam da činim nešto bitno, nešto što u maloj meri utiče na poboljšanje ekoloških problema, kojih nažalost ima previše. A ono što mogu da učinim zauzvrat je da podelim svoje iskustvo sa što više ljudi i pozovem ih da se svi prikljuce volontiranju, jer ništa ne možeš da izgubiš, a da dobiješ možeš i te kako!
Jelena Dimitrijević
Zagora, Maroko ( 26.12.2012-03.01.2013)
Mama Afrika
Desilo se da sam baš pre nekoliko dana čitala roman, u kom glavna junakinja traga za odgonetkom jedne tajne poštanske organizacije, kada me je presekao mejl od Džesike, drugarice koju sam upoznala na volonterskom kampu u Maroku. Pisala je svima nama sa kampa. Desilo se nešto strašno. Njen dečko je iznenada preminuo i bila joj je potrebna naša pomoć da prebrodi krizu. Džesika živi u Vašingtonu, čitav život bila je posvećena poslu, bez trunke razumevanja za Platonov mit o srodnim dušama, ali kada smo te večeri 31.12.2012 u Sahari, čekali Novu Godinu, sedeli pored vatre, svi zajedno, Marokanci, Rusi, Japanke, Portugalci, Špankinja, Italijanka, Nemice, Finkinja i ja, kao predstavnica Srbije, njen osećaj za čuda i neobičnosti se probudio. Kada je videla zvezdu padalicu nije mogla da odoli, poželela je nešto. Želja joj se ostvarila po njenom dolasku u Vašington. Upoznala ga je. Ubrzo su započeli vezu, koja se sada, deset meseci kasnije tragično okončala.
Njen mejl je imao svrhu. Još u janurau smo se dogovorili da pošaljemo Marokancima pismo zahvalnice. Pismo je trebalo da krene iz Vašingtona za Tokio, iz Tokia za Moskvu, pa Beograd, Stokholm, Nemačku, Italiju, Madrid, Lisabon i na kraju u Zagoru, poslednji grad pred Saharu u Maroku, tačku koja nas je sve spojila. Sada je ovo pismo dobilo još jednu svrhu –da ponese njihovu zajedničku sliku, koju će Marokanci kada i ove godine 31.12 budu otišli u Saharu da dočekaju Novu Godinu sa novom grupom volontera, tamo spaliti. Jer njegova je želja bila da putuje, i sada njegova slika kreće da okonča taj put koji su delili-koji je krenuo od zvezdane prašine i sada se vraća pustinskoj prašini. Krug se zatvorio. Dotakao je tačku u kojoj je sve počelo, vratilo se mami Africi, kolevki života.
Kako je sve počelo? Počelo je kao nedefinisana želja u mojoj glavi, pa prešlo u maštu, pa u sulud plan, brzo pakovanje zbog kašnjenja na voz za Budimpeštu, noćenje na aerodromu u Rimu, traganje za hostelom kroz stare, mračne, tihe, tajne prolaze i lavirinte Medine Marakeša. A u hostelskoj sobi-Fatima, kaluđer koji je prodao svoj Ferari zaista postoji. Ponosna, smirena i mudra Fatima koja je u četrdesetoj godini života napustila posao advokata u Njujorku i vratila se u zemlju svog porekla, čiji jezik ne zna jer je rođena u Americi, da bi prodavala umetničke tepihe i imala tek dovoljno novca da plati boravak u hostelu, večera na Đemna el Fna i bude srećna. A na Đemna el Fna, tom Marakeškom glavnom trgu, more ljudi, čitav splet neobičnih životnih sudbina, od prevodioca koji živi gde god mu se prohte na par meseci, preko Marokanskih studenata i umetnika, mađioničara koji rade sa zmijama, do stidljivih žena koje te u poslastičarni pozovu za njhov sto i radoznalo pitaju odakle dolaziš i gde dalje ideš. Intuitivne Marokanke, znaju da uvek negde idem, prepoznaju putnika.
A, onda sam jedno veče spakovala kofer, ušla u autobus i ujutro kada sam otvorila oči ugledala pustinjsku lisicu kako pretrčava put, u narandžastom izlasku sunca, na narandžastoj zemlji, pored narandžastih kuća, čije cigle, kako ću kasnije saznati, u tom kraju i prave od zemlje pomešane sa palminim lišćem, u toj narandžastoj zemlji pomorandži. Autobus je stao i desila mi se Zagora, jedno novo i egzotično lice Maroka. Elem, na tom putu čudima nikad kraja, jer sam upoznala šezdesetosmogodišnju Maisu, koja mi je pored toga što je završila filozofiju, pa mi je koleginica, završila i ekonomiju, ali jedna druga činjenica u vezi nje je bila inspirativna, prošle godine je zamalo uspela da se popne na vrh Kilimandžara! Ostali učesnici kampa bili su uglavnom muzičari i umetnici, što je bilo očekivano, s obzirom na to da je reč o umetničkom kampu, naime bavili smo se izrađivanjem grnčarije. Pored Zagore se nalazilo grnčarsko selo, koje nam je poslalo i jednog učitelja da nas nadgleda. kako su skoro svi svirali nešto, svaki slobodan trenutak bila je muzika i igra: bubnjevi, gitare, frula, Rusi su znali čak da sviraju i kašikama. Zovu ih loška, mada hrana na ovom kampu nije bila toliko loša da bi ih koristili u tu svrhu, tadžinija sa kus-kusom nikad dosta. Poslali su i svakog od nas da ruča sa marokanskom porodicom. Čak su napravili i improvizovano venčanje na marokanski način za bračni par portugalaca, doveli su i ženu da nam radi tetovaže kanom. Bilo je tu dosta izleta, išlo se i na planinarenje, na koje se nosila gitara i svirala neizbežna himna kampa- Mama Africa.
Pokušala sam na interkulturalnim večerima da im dočaram šta je to slava, sarma, burek, rakija i tu ključnu razliku između Marokanaca i Srba: mi rakiju zovemo šumadijski čaj, a oni čaj marokanski viski. Portugalci su svirali fago, a španjolka igrala flamenko.
A onda je došao i taj put u Saharu na kamilama i doček nove 2013. u vagabundo stilu, odnosno u hotelu sa 5000 zvezdica, kako vam drago ;), a ubrzo i kraj kampa i početak novog načina na koji se posmatra svet.
Svaki put kad se vratiš, pored poklona i prljavog veša ukućanima doneseš i novo ja. Ponekad se njihove predrasude pobune, ali kauzalni lanac zbivanja je zauvek promenjen svakim putovanjem. Afrika je bila mama našem ponovnom rođenju. Efekat leptira je uzburkao i Džesikin život. Ali ona se čvrsto drži. Naučili smo da su prostor i vreme za neke stvari, ipak irelevantni. Sada se sakupljamo opet zajedno da kroz jedan lanac pisane reči pružimo jedni drugima ruku i pošaljemo jedan vetar promene u Maroko, isti onaj koji su nam prošle godine otkrili pod zvezdanim nebom Sahare.
Ksenija Diklić, Aleksandrovo,' 97. god,medicinska škola Zrenjanin, karatista, ponosni učesnik Volonterskog kampa Novi Bečej (20.-27. avg 2013.)!
PUT U NEPOZNATO
Konkurs. Prijava. Očekivanje odgovora, s nestrpljenjem. Jedna draga poruka, sa¬ „ Hej, ti,sa velikim zadovoljstvom te obaveštavam... prihvaćena... Radujem se susretu, koordinator... “ Kratak rok za pakovanje, put u nepoznato. Kako da idem, kad tamo baš nikoga ne poznajem? Nisam od onih koje se plaše izazova, ali najmlađa ću biti, treba se dokazati... Što je bliži polazak, trema sve veća!
I tras, srrrrdačan doček domaćina, da vas odmah razuveri! I upoznavanje, (kad ono, par već poznatih likova), šatori, sastanak, dogovor, neka čudna, tada, ideja, o fotografiji na kojoj niko ne dodiruje tlo...
Posao oko dece nije posao, to je zadovoljstvo. Nacrtali smo smajlija na svom licu, i svoj deci radili to isto, a oni srećni... Mi sa njima nastavili da se igramo, kao da imamo godina koliko i oni. Radili smo sve što je potrebno, a uživali! Muzika, muzika, muzika, DJ samo za nas u kampu.
Posebna priča je narukvica. Sa njom na ruci smo ulazili u Fun zone, prepoznavali su nas po njoj gde god da se pojavimo... Niko od nas nije hteo da je skine dugo posle završetka kampa. Mene je naterao trener, jer u sali nije dozvoljeno ništa od nakita. Probao je da je otrgne, nije se dala. Postala je deo mene, srasla sa telom. Tek na sledećem treningu sam je, nerado, skinula. Ali je čuvam, kao relikviju. Možda je to parče običnog, crvenog papira, ali meni je draga...
Pokisle su NAM stvari u šatoru, obuća mokra, frizure nikakve, veliki deo ponete garderobe nije NAM ni trebao, spavali smo i u šatorima i u sali osnovne škole, ali pokisli,radili, jeli, izlazili, pevali, igrali, ZAJEDNO. Zato je bitno ovo NAM. Od osoba koje se sreću prvi put u životu, ostalo je to MI, u kontaktu smo i dalje. Verujem da mogu od bilo koga od njih dobiti pomoć, podršku... Žao mi je što smo sa različitih strana, pa se retko srećemo, ali... Čekam opet ono: „Konkurs. Prijava. Očekivanje odgovora... “
Tijana Grumić
Stara Pazova, 2013.
To mi je bio tek drugi volonterski kamp na kome sam učestvovala.
Kulinarskih iskustava: jedno.
Potrebno nahraniti ljudi: 15.
Misija neizvodljiva?
Na početku kampa sastavljeni su kitchen team-ovi i imala sam dovoljno vremena da razmišljam o tome šta ćemo kuvati (pošto je moja partnerka u timu odmah na početku rekla da ne zna apsolutno ništa da pravi), međutim, kao i većina ljudi, nisam se previše uzbuđavala oko toga dok taj dan nije zapravo došao.
Rešile smo da ćemo praviti đuveč, budući da smo imali obezbeđene samo dve male tepsije, morale smo da ga pečemo u dve ture.
Količina rerni na kampu: dve.
Količina rerni na kampu koje rade: jedna.
Iseckale smo povrće, zagrejale rernu i stavile tepsiju u rernu par sati pre zakazanog termina za ručak (za svaki slučaj). Jedan sat je prošao, prošao i drugi, voda iz tepsije nekim čudom isparava svakih 15 sekundi, a povrće se uopšte ne peče i onda shvatim da nam je tepsija bušna. Ručak treba da bude spreman za sat vremena, a mi nemamo ništa.
Stepen panike: neograničen.
Shvativši da ne možemo na vreme da napravimo ručak, rekle smo ostalima i onda su svi pritrčali u pomoć i zajedno smo napravili nešto drugo. U tom trenutku shvatila sam šta znači timski duh i koliko su kampovi dobra stvar da te tome nauče.
Za večeru, kako bismo obradovale i zahvalile se ljudima što su nas spasili peha za ručkom, ispekle smo stotinak palačinaka. Ne pamtim kada je večera tako brzo nestala sa stola.
Nema komentara:
Objavi komentar